Samo svoja...

Tu je Taške..

— Autor taske @ 13:50

         Tu je Taške, samo nije imala Internet jedno vreme pa nije mogla da piše (=.  Baš sam osetila da mi nedostaje blog jer mi je puno stvari prolazilo kroz glavu i do sada sam mogla puno toga da napišem.  A ne volim kada sve pamtim i posle toga polovinu zaboravim, jer kako je moj deka govorio 'Pametan piše, budala pamti.' i u pravu je (=.

         Osećam neku veliku usamljenost, potrebu za jednim dobrim dekinim savetom, ali čak sam i od tvoga groba toliko daleko...   Ni od koga drugog znaš da ne mogu da potražim pomoć, znaš već zbog čega-svi su se izgubili.  Tako da mi ostaje samo da čekam, a šta?  Ne znam ni ja.  Znam jedino onu stvar što ceo Svet kaže: 'Vreme je najbolji lek.'  Samo ne znam da li je i ovo jedan od problema kod kog je bitno vreme.  Nadam se da jeste, a opet i nemam snage da čekam.

                     

             Evo sad kapiram da ću izgleda samo negativnu energiju da donosim i prenosim ovde =S a to zaista ne želim.  I zašto pišem o maloj Meni?  Znala sam od početka kad sam počela da pišem da je to zbog toga što je to vreme kada sam bila srećna, voljena, nasmejana, sa svim članovima moje porodice na okupu, bila sam mažena, pažena, čuvana ljubimica, a tako me to nije čak ni zanimalo.  Bila sam sebi bitna i dovoljna i bilo mi je bitno gde ću i sa čime ću da se igram.  Nisam umela da cenim sve to a i kako bih?  Ne zameram sebi jer sam bila mala, ništa nisam znala.  Uh, kako mi sada nedostaje to.  Zato sam i počela da pišem.  Ali sada kapiram da nije samo zbog toga.  Sada sam odrasla Taške, odrasla koliko toliko.  Zapravo sada više nisam Taške.  Kako rastemo tako se susrećemo sa problemima kod kojih, u početku, idalje roditelji mogu da nam pomognu, ali kako vreme ide postajemo sve više samostalni i na neki način Sami.  Sami sa svojim problemima.  Ja nekako nisam spremna za to.  Naravno da je vreme za potpunu samostalnost (na sreću!) još uvek daaleko od mene, ali ima stvari kroz koje moraš da prođeš sam.  I zašto ja sada sve ovo pišem?  Skroz sam se spetljala.  A i to je jedna od mojih osobina.  Počnem nešto da objašnjavam i toliko opširno odem da se i ja sama pogubim a kamoli onaj ko me sluša (=.

          Uh, u frci si sam-ja jesam.  Pokušavam da pobegnem tako što se vraćam u period kada sam bila najsrećnija.  To je normalno, tako kaže psihologija (inače obožavam takve knjige i NE, nisam počela da ih čitam zbog situacije u kojoj sam, jednostavno me zanima).

         Mama je konačno počela da žmiri pa tako i primeti nešto.  Bog zna koliko se po meni vidi usamljenost kada je to moja mama primetila.  Ne, nije ona jedna neodgovorna i sebična majka, jednostavno se umorila i ja joj ne zameram.  Tako da smo sinoć sedele i do rano ujutru pričale.  Jedno mi se baš zacrtalo i memoriji.  Rekla je: 'Možda je ovo glup primer, ali srećo, sećam se kada sam otišla kod deke u bolnicu, u posetu.  Sedela sam na klupi u hodniku, a deka je šetao.  I onda mi je prišla jedna predivna, mlada devojka.  Pitala me je 'Jel i vi imate rak?', rekla sam 'Ne.' i brzo okrenula glavu na drugu stranu.  Tako mi je to teško palo.  Gledaš to mlado i divno lice kako ti se obraća, a za 6 meseci od njega više neće ostati ništa.  Zamisli šta bi ona dala da joj doktor kaže 'Izvini, pogrešio sam.'.'  Majka je u pravu, ali.... jednostavno je čovek takav!  Uvek smo nezadovoljni!  Ali zaista... usamljenost kada si zdrav, mlad i lep takođe mnogo boli, mnogo...


Izgubljeni u izgubljenom svetu...

— Autor taske @ 13:58

      Idalje.. razmišljam o maloj Taši.  Danas je bakin rođendan, bako sve najlepše!  Žao mi je što nisam tu, pored tebe.  Ove godine sam propustila toliko vaših rođendana =(.  To me čini sve praznijom.  Bleda sam, tako to moje telo pokazuje spolja, tako dočarava tu prazninu.  Bleda sam danima, nedeljama, mesecima.  A takvu me ne poznajete.  Znate onu malu Tašu večito nasmejanu i duboko usmerenu na ono što radi u tom trenutku.  Oči bistre, tamne, suzne od sreće, jer tu su oni koji me vole.  Svi smo na broju i TU jedno za drugo.

    A sada?  Deko.. negde si gore, učiš anđele da plešu kao što si nekad mene učio.  Lepo obučen i ponosan na svoj talenat koji imaš za igranje.  Hah.. a ja se pitam odakle mi smisao za igru.  I mama ga je od tebe nasledila =).

   Bako.. sama si u stanu.  Čuvaš onu moju sestru što se digla u visine.  Ona ti je jedina preokupacija ali i ogromna.  Samo se nerviraš zbog nje.  Izvini zbog toga bako, izvini u njeno ime jer nije ona svesna toga što radi.  Sve smo izgubili, ali samo zato što smo i sami izgubljeni.  Kada se jednom budemo vratili, a za to je potrebno samo vreme bako...  Kada se budemo vratili u one stare uloge, biće ponovo osmeha i rumenila na našim licima, nestaće ova izbledelost.

    Tata... na poslovnom putu.  Kao i uvek, nikad tu.  Ponekad se zapitam da li te uopšte i poznajem.  Krivo mi je.  Uvek mislim isto što i ti: 'Ima vremena.', ali nema tata, nema!  Zapitaš li se kako ću te pamtiti?  Zapitaš li se KAKO ću te pamtiti?  Ja se to često zapitam.. uz obavezni plač.  Zapitaš li se da li mi trebaš?  Verovatno se to zapitaš ali onda sledi ono tvoje: 'I drugi očevi rade, obezbedio sam ih, imaju i da pojedu i da se obuku i znaju da je tata uvek tu AKO ZATREBA.'  Tata shvati TREBAŠ NAM UVEK!!

    Mama... i ti si sebe izgubila kao svi mi.  Gubitak dede te je mnogo pogodio, a kako i ne bi?  Bila si taako vezana za njega od kad si se rodila.  On je bio taj koji te je savetovao, branio, najviše i iskreno voleo, čuvao, pomagao a da ti to ni ne znaš...  On je bio druga ti.  Podizao te kada padneš.  Znam mama, deda je bio divan čovek.  Kad je meni bio deda, tata, mama, baba, učitelj, profesor, najbolji drug i drugarica, tetka, baba, strina, ujak... SVE!  Bio mi je sve ono što mi je trebalo u tom trenutku...  Onda mogu da mislim kako je tebi mama.  I tako.. izgubile smo i nas.  Nema više onog 'Nane' odnosa....

    A sestra... rekoh, živi na visokoj nozi.  Moto joj je: 'Može mi se.'  I ona se izgubila u nekom, po meni najgorem svetu od nas koji smo takođe izgubljeni.  Ne sviđa mi se nova ona!  Ne sviđa mi se niko od nas sada... ali ona..  Ne mogu o njoj!  Ne mogu sada, možda drugi put.....

    I na kraju... ja..  Šta reći o meni?  Najmlađa sam a izgleda sam ja jedina koja to sve ovako gleda i shvata situaciju.  Izgubljena i ja ali bar mogu da vidim oko sebe...  Jedino što me brine je da mi ponekad toliko pređe preko glave da sam jedina ja ta koja vidi sve i ponestane mi snage da mi dođe da uradim svakakve neke gluposti koje su mi taaaako na dohvat ruke......  Trebalo bi da mi vidit sobu..  Iscrtana je svakakvim glupostima... Neki bi to prokomentarisali kao psihički problem, ali ne.  Otkrila sam da me crtanje super smiruje kada sam jaaaaako iznervirana...

                  

        I na kraju evo pesme koja me strašno pogađa... Užasno je kao pisana za nas.. Za tebe deko... VOLIM TE DEDA!!!! (i evo ispisano je ovom bojom, nisam zaboravila deda... nista nisam zaboravila =((.. )

 (Dalje)

Taške istražitelj

— Autor taske @ 12:58

             Bila je mala.  Često bi se budila veoma rano, izašla iz kuće onako u pelenicama, pronašla svoju 'parkiranu' rozo-žutu biciklicu sa tri točka i nastavila svoj put po ogromnom dvorištu svoje ulice.

           Tako lutajući i istražujući niko ne bi znao gde je ona.  I cela njena porodica, zajedno sa komšijama koji su je puno voleli, jer kao što rekoh bila je mnogo voljena, bi je tražili i na kraju obično pronašli u nekom obližnjem kokošinjcu, svinjcu ili u kućici nekog psa od koga su se svi plašili a meni nije hteo ništa.  Da je izgledao opasno-istina je, ali možda nije bio bezobrazan i opasan pas.  Možda su se ljudi zbog njegovog izgleda plašili i jednostavno smišljali razne priče.  Sećam se voleo me je, volela sam i ja njega =)..

               (Dalje)

Ne znam..

— Autor taske @ 18:44

             Ljudi, toliko je uspomena koje počinjem da zaboravljam =/, a nikad u životu ne bih rekla da tako nešto može da se zaboravi.  Čudno je to, ali je tako.  To se zapravo zove 'Vreme'..

           I sad, sve bih ja to ovde zapisala, ali.. ljudi ja ne znam kako =).  Ne znam ni odakle da počnem.

           Sve vas puno pozdravlja 'mala' Taške ;)!

           P.S.  Valjda ću se uskoro skrasiti i znati kako da počnem, a kad počnem - NEMA da stanem x)... (Dalje)

Taške se vratila =)

— Autor taske @ 17:01

        Hmmm... koliko ja dugo nisam pisalaaa... Još od mog 16. rođendana ;)..  Ehh.. šta reći posle ovoliko vremena?  Rođendan ću dugo pamtiti jer mi se ostvarilo ono što sam poželela..  Bila sam nasmejana dok sam ga slavila uz društvo takođe nasmejanih lica =))..

        Preključe je mojoj najboljoj drugarici bio rođendan...  Vratila sam joj istom merom ;)..  Kada je bio moj rođendan, zvala me je u 00:00 i čestilala s pesmom na tako smešaan način kako samo ona ume =))..  Ali takva je ona..  Mnooogo je volim!!

       Žao mi je, srećo, što nisam pored tebe, žao mi je što nećemo proslaviti tvoj rođendan kao što smo proslavile moj..

        I eto... nemam više šta drugo pametno da kažem, sem da primećujem kako sam zrelija ili pokušavam da se ponašam u skladu s mojim godinama ;P.

        E da!  Volim današnji daaaan!  Volim petak 13. =))))  Lepo se provedite večeras, ja sigurno hoću ;))...

            (Dalje)

Powered by blog.rs