Da. To sam radila za ovo vreme dok me nije bilo na Blogu. Razmišljala o tome Ko Sam. I tema je bila ta devojka, pa ova, pa ona. Hmm, da, mislim da ih je tri. :O Strasno:(.
Nekako sam ljubomorna. Tako su mi daleko. I viđam ih samo preko ovog glupog neta. Ne, nisu to osobe koje nikada nisam videla. One su samo u drugoj školi, u školi koju sam ja napustila, pa ih zato sada toliko ne viđam. Nisam ja napustila tu školu:), ja sam zapravo promenila školu:). Da ne bude zabune.
Ljubomorna sam i želim da su samo moje. :OBolest! Nije to baš u tom smislu u kom sam napisala, nekako.. ne mogu baš da objasnim.
Zoë .... Like You sooo Much, You gorgeoouss!(Dalje)
Koliko je prošlo od kad sam se prvi put TO zapitala? Šta sam tada sebi odgovorila? Možda je odgovor bio tipa: ''Ma činiti se. Ti samo nisi iskompleksirana i stvari vidiš realno. Voliš da vidiš lepo žensko, prirodno lepo. A ne da ti je svaka lepa devojka-drolja. Zaključak: Ti samo nisi iskompleksirana.''
Tako je to bilo tada. A onda opet primetim sebe, gledam u devojke. U njihova lepa tela. Pogled bi mi se najviše zadržavao na njihovim zadnjicama. Vitkim i zategnutim. A onda, njivova lica. Molim?!?? Prvo gledam zadnjicu a onda lice?? Čekaj! Zadnjicu?!? Daa.. I to sam baš počela da primećujem. I to se dešava od prošle godine, od leta.
Ali kako?? Idalje mi nije jasno. A ni zašto. Još uvek pokušavam da shvatim i nađem neki jak i odgovarajuć razlog koji će to da opravda. I koji će, naravno, da porekne moje pitanje: ''Da li sam lezbos?''. A onda, pomislim: ''Ja imam dečka. To je dovoljno jaka činjebica i razlog koji to negira.'' Ali se tada pojavljuje nešto drugo.. Jbt pa ja sam BI!:O
Kako? Zašto? Od kada? Sa mojih 16?! Tada 15?! Da li je to normalno?? Da li je strašno i sramotno da voliš i muške i ženske? Uhhh..
Ali.. vreme je nekako prolazilo sa rečenicom: ''Samo nisi iskompleksirana.'' Odgovarala mi je i smirivala me. Ali od skoro je počelo da bude još gore. Zapravo, ukapirala sam da koliko mi se sviđaju momci i kako, tako mi se sviđaju i devojke. I što je možda još gore, sada, dok ovo pišem, imam jaku želju da pronađem devojku :S. Iako volim Njega!! Ja ga volim, da. I on mene voli! Ali ta luda želja me obuzima i ne želi da me pusti! Možda samo želim da probam, da vidim kako je. A plašim se, ne želim da mi se svidi.
Kod mene je fora što mi se devojke sviđaju koliko i momci, ali kada pomislim na nešto više od ''sviđanja'' sa njima.. onda mi se to čini onakoo.. BljaK! Tako daa.. sam zaista zbunjena. I jako bih volela da upoznam nekoga, neku devojku kojoj se takođe svidjaju i devojke i momci.. Čisto da popričam sa njom, da vidim kako je i njoj bilo, šta je radila, da li je bila sa nekom devojkom u vezi, odale hrabrosti...
Well, mnogo voleem svoj jezik, ali večeras mi je jednostavno došlo da pišem na engleskom (kao što mi je došlo da pišem: 'volem' i slična sranja.) I ne! Ne foliram se, jednostavno tako hoću.
Soo.. This week is freakin' horrible! This week is exam week! Grrr! So much studyng:S. Btw, now is 1:40 in the mornin' and i can't sleep :/. Tomorow, there are 2 exams, Business Studies and Geography. Oh, ye.. I'm gonna diee!
Anyways, I AM GOING TO SURRVIVE this stupid week, 'coz I don't give a fuck for the exams. I just don't, coz I want to go back to ma country SOO BADLY!! And to see you:).
Yesterday was amazing. Studying, studying + studying. Yes, I'm borin' but the school makes me be borin'! The school is borin'!
Oh my Gooooooshh.. I'm writing this 5mins alreadyxD and I am much more tired than 5mins ago xD. I think I'm gonna turn off this ordenador*:) NOW, put it next to ma badxD and just lie down onto ma bad:P.
And again: >I DON'T GIVE A SHIT FOR THE EXAMS!<(Dalje)
Napisala sam taj zadnji post posvećen tebi Piruška. Napisala sam ga sa toliko pomešanih osećanja. Bilo je od srca pisano.. Prošao je jedan dan i zvala si me ti =). Tako odjednom kao da ništa nije bilo. I kada smo se srele ponašale smo se kao da se nismo videle 5 minuta i sad smo opet tu jedna pored druge.
Šetale smo, pričale i bile toliko uzbuđene =). Ispričale smo jedna drugoj SVE, bukvalno SVE ono što nikom ne bismo rekle. Jer uvek smo jedna drugoj sve mogle da kažemo, čak iako nismo pričale i nismo se viđale godinu dana, čak i tada SVE smo jedna drugoj rekle.
Taj tvoj osmeh, tvoj zagrljaj i reči koje si mi upućivala kao nekada su mi ispunile srce. Hvala ti. I drago mi je što si nastavila da pišeš naš dnevnik. Uhh.. Oprostite, ne mogu da nastavim pisanje. Ali bitno je da sam srećna =).
Znam, ćutim već koliko, a ne bih trebala. Uvek smo bile za to da odma kažemo sve, ali baš SVE što imamo na umu i tako smo i radile. 'Jer to rade prave drugarice':). Zašto ti onda ovo nisam rekla? Pitam se, iako možda i znam odgovor. Ne, nije zato što sam se promenila jer to je bilo TADA. Sada sam drugačija, znam, i ti si, sada se jesmo promenile, ali tada smo bile one dve Piruške :)). Od tada je prošlo godinu dana, zato smo sada toliko drugačije. Zato stvari više nisu kao pre. Pustile smo, samo smo pustile da se dese i prođu svojim putem. Nismo želele da se potrudimo i usmerimo ih na pravi put. Na onaj, na koji mi želimo, na onaj koji se nama sviđa. A mogle smo, znam, i ti znaš.
A sećaš se kako su nas svi pitali: Kako imamo o čemu da pričamo kada toliko vremena provodimo zajedno? :)). Pa čak i kad nismo zajedno, pričamo preko telefona :). Pozitivni UŽAS :)). Vidi! Nisam znala da postoji takav užas :). Eh, toliko mi te naše dve godine ¡nerazdvojnog! druženja mame osmehe.. A zaista sam te imala zar ne? Ne znam kako mogu tako nešto da se pitam, ali znaš i sama, posle toliko vremena čovek se zapita svašta i počne da sumnja i u stvari u koje je bio 100% siguran.Tako se ja zapitam da li je sve među nama bilo iskreno.. Tada sam verovala.. tada sam ZNALA da jeste!
I zaista imam toliko toga da ti kažem, želim da sve znaš, ali zaista ne znam odakle da krenem. I verujem da i ti imaš nešto da mi kažeš, ali si isto izgubljena i zbinjena kao ja.
Sećam se kao juče da je bilo, našla si pravu ljubav. Iz sveg srca se nadam da on i jeste taj pravi za tebe, da ti poklanja svu pažnju ovoga sveta, da te VOLI! Nadam se da te nikada nije povredio i da te neće povrediti.. Ali ta ljubav nas je nekako došla glave.. Bilo je to leto 08., nisi imala toliko vremena za mene, čak si prestala i da izlaziš. Naši pozivi i viđanja su se smanjila. Nedostajala si mi ali sam pokušavala da razumem. I onda na pamet mi pade kako je možda i bolje, bolje za nas. Da se malo priviknemo i jedna bez druge, jer sećaš se nismo mogle! A zašto da se priviknemo? Znala sam da se selim uskoro, još tog leta. Ti nisi, nisam imala hrabrosti a ni vremena da ti kažem. I to gde? Uhh, veoma daleko... Znala sam biće bolje, ili sam bar mislila, ako pustim da nekako to nešto drugo uradi sve, da se malo odaljimo, da ne trebamo jedna drugoj toliko, da se malo priviknemo i same, svaka za sebe, da pokuša da se provlači kroz život. Tako sam ja razmišljala i bilo mi je mnoogo teško ali sam čvrsto rešila jer je to na neki način bilo dobro za nas. Ali šta je bilo tebi u glavi? Ti nisi toliko razmišljala. Ti si bez da znaš sve ovo pustila da to sve ide tako svojim tokom. Dobro, bila si zaljubljena, i sad si :). I drago mi je zbog tebe, ali ne i zbog vas dvoje. Imam osećaj kao da mi te je on uzeo. A zapravo i jeste na neki način, jeste. Tako sam otišla, bez pozdrava :O! Tebi to kao da nije smetalo. Ali zato su me moje druge drugarice, koje mi tada naravno nisu bile ni približne tebi, ispratile i bilo im je jako teško. Dale su mi i poklončić :), mali ali vredan i koji mi puno znači.. I tako su meseci u novom gradu prolazili. Nismo se više uopšte čule od kako sam otišla. Neprestano sam razmišljala o nama, o tebi i nadala se da si dobro i da ideš jaka kroz sve kao što sam ti uvek govorila. Dani, nedelje, meseci su prolazili i na kraju sam se vratila. Vratila sam se na raspust. Nisam ti se javila da sam stigla :|. Razmišljala sam 'zašto bih kada se nismo ni oprostile?'. Nismo se jedna drugoj čak ni javile NIJEDNOM za vreme koje sam bila u drugom gradu. A drugarice koje su me ispratile.. sa njima skoro svaki dan. I taj raspust trajao je sa njima, drugim drugaricama, a ti ne znam gde si bila.. :S. Nismo se jedna drugoj čak ni javljale :O!
I ne znam! Imam utisak da ti ništa nisam rekla! A želim! Želim da znaš! Nisam te napustila, nisam te zaboravila, nisam pomislila da mi više ne trebaš, NISAM! Samo sam htela najbolje za tebe i nas dve! Htela sam da ti bude lakše, da možeš i bez mene kroz život i zato sam se postepeno udaljavala. Možda sada to i ne izgleda kao dobro rešenje, ali tada sam tako mislila. Možda sam pogrešila, ali i da jesam, tebi nije bilo toliko bitno. I ti si nekako pustila da to tako ide iako nisi znala zašto se ja tako ponašam. Pustila si, kao da ti nije smetalo, kao da si i ti to želela.. Možda te je ljubav zaslepila tada, jer mi SADA tek prebacuješ za sva moja nejavljanja.. Joooj bre volim te ! Piruškice..!!.....!.....!!!!................!....................................... Da, i tebaš mi.... Znaš li koliko mi nedostaje osoba kojoj sam SVE i BAŠ i BUKVALNO SVE mogla da kažem!? Užas.. Nadam se da ćeš svatiti, uvek si sve shvatala.. Toliko nam treba razgovor! Ali razgovor bez tvrdoglavosti i izigravanja žrtve, jer obe smo i žrtve i krivci, veruj mi... Dozvoli da pričamo, da rešimo to dok sam ovde.....
