Samo svoja...

Čudan mesec mog života...

— Autor taske @ 23:22

       I eto ga taj mart, doduše odavno je počeo.  Čudan je ovo mesec, čudan za moj život.  Sve je nekako vezano za njega, za mart. 

      Sećam se, 3. marta smo uvek išli u prolećne šetnjice, tek toliko da izađemo sa dedom povodom njegovog rođendana.  Bile su to kratke šetnje, onoliko koliko je on mogao.

     Takođe, davno u 5. razredu, jednog školskog dana, mart je bio mesec kada sam prvi put dobila =).. mesečnicu.  Hahah!  Nikad neću da zaboravim moju reakciju kada sam videla nešto čudno na donjem vešu i pomislila 'Uuu, šta je ovo sad?'.. 

     Isto.. njegov  rođendan 20. marta.  Ovaj post sam i počela da pišem jer me je inspirisala jedna rečenica iz mog posta u kom sam spomenula njegov  rođendan.  I onda razmišljam, eto u tom postu sam pisala kako ću ga zezati za taj njegov  rođendan, kao i uvek bi smo se glupirali, grlili, smešili, voleli...  Ali od toga neće biti ništa...  Napisala sam i kako ćemo do tog rođendana ostati u vezi.  I ostali smo.  Ali ja sam ovde, a on  je tamo.  Toliko toga smo planirali ali od toga ništa neće biti...  Ljubavi, volim te!  Teško mi je što neću biti uz tebe tog bitnog dana u tvom životu =), tog dana kada puniš 18... 

     P.S.  I kao što možete da primetite konačno sam sredila ovo čudo od Blog-a =).  Drago mi je što ćete moći da čitate moje postove bez muke ;)...  I da, post koji sam napisala pre ovog sam namerno ostavila malim slovima da me podseti na Blog-ov stari look x)... Pozdrav!

 (Dalje)

Hmm koliko problema na jednom mestu... =P

— Autor taske @ 16:59

     Želim da se izvinim svima koji se muče ili ne mogu da pročitaju ono što ja ovde škrabam zbog ovog glupog fonta.  Oprostite, ali zaista sam sve pokušala i ne može, nešto je do Blog-a =(...

    Tako da sada razmišljam da obrišem ovaj i napravim novi Blog u kom ću prekopirati sve sa ovog, samo što ne znam kako se briše Blog =P...

   Izvinite još jednom =)...

 (Dalje)

Tu je Taške..

— Autor taske @ 13:50

         Tu je Taške, samo nije imala Internet jedno vreme pa nije mogla da piše (=.  Baš sam osetila da mi nedostaje blog jer mi je puno stvari prolazilo kroz glavu i do sada sam mogla puno toga da napišem.  A ne volim kada sve pamtim i posle toga polovinu zaboravim, jer kako je moj deka govorio 'Pametan piše, budala pamti.' i u pravu je (=.

         Osećam neku veliku usamljenost, potrebu za jednim dobrim dekinim savetom, ali čak sam i od tvoga groba toliko daleko...   Ni od koga drugog znaš da ne mogu da potražim pomoć, znaš već zbog čega-svi su se izgubili.  Tako da mi ostaje samo da čekam, a šta?  Ne znam ni ja.  Znam jedino onu stvar što ceo Svet kaže: 'Vreme je najbolji lek.'  Samo ne znam da li je i ovo jedan od problema kod kog je bitno vreme.  Nadam se da jeste, a opet i nemam snage da čekam.

                     

             Evo sad kapiram da ću izgleda samo negativnu energiju da donosim i prenosim ovde =S a to zaista ne želim.  I zašto pišem o maloj Meni?  Znala sam od početka kad sam počela da pišem da je to zbog toga što je to vreme kada sam bila srećna, voljena, nasmejana, sa svim članovima moje porodice na okupu, bila sam mažena, pažena, čuvana ljubimica, a tako me to nije čak ni zanimalo.  Bila sam sebi bitna i dovoljna i bilo mi je bitno gde ću i sa čime ću da se igram.  Nisam umela da cenim sve to a i kako bih?  Ne zameram sebi jer sam bila mala, ništa nisam znala.  Uh, kako mi sada nedostaje to.  Zato sam i počela da pišem.  Ali sada kapiram da nije samo zbog toga.  Sada sam odrasla Taške, odrasla koliko toliko.  Zapravo sada više nisam Taške.  Kako rastemo tako se susrećemo sa problemima kod kojih, u početku, idalje roditelji mogu da nam pomognu, ali kako vreme ide postajemo sve više samostalni i na neki način Sami.  Sami sa svojim problemima.  Ja nekako nisam spremna za to.  Naravno da je vreme za potpunu samostalnost (na sreću!) još uvek daaleko od mene, ali ima stvari kroz koje moraš da prođeš sam.  I zašto ja sada sve ovo pišem?  Skroz sam se spetljala.  A i to je jedna od mojih osobina.  Počnem nešto da objašnjavam i toliko opširno odem da se i ja sama pogubim a kamoli onaj ko me sluša (=.

          Uh, u frci si sam-ja jesam.  Pokušavam da pobegnem tako što se vraćam u period kada sam bila najsrećnija.  To je normalno, tako kaže psihologija (inače obožavam takve knjige i NE, nisam počela da ih čitam zbog situacije u kojoj sam, jednostavno me zanima).

         Mama je konačno počela da žmiri pa tako i primeti nešto.  Bog zna koliko se po meni vidi usamljenost kada je to moja mama primetila.  Ne, nije ona jedna neodgovorna i sebična majka, jednostavno se umorila i ja joj ne zameram.  Tako da smo sinoć sedele i do rano ujutru pričale.  Jedno mi se baš zacrtalo i memoriji.  Rekla je: 'Možda je ovo glup primer, ali srećo, sećam se kada sam otišla kod deke u bolnicu, u posetu.  Sedela sam na klupi u hodniku, a deka je šetao.  I onda mi je prišla jedna predivna, mlada devojka.  Pitala me je 'Jel i vi imate rak?', rekla sam 'Ne.' i brzo okrenula glavu na drugu stranu.  Tako mi je to teško palo.  Gledaš to mlado i divno lice kako ti se obraća, a za 6 meseci od njega više neće ostati ništa.  Zamisli šta bi ona dala da joj doktor kaže 'Izvini, pogrešio sam.'.'  Majka je u pravu, ali.... jednostavno je čovek takav!  Uvek smo nezadovoljni!  Ali zaista... usamljenost kada si zdrav, mlad i lep takođe mnogo boli, mnogo...


Powered by blog.rs