Samo svoja...

          Znam, ćutim već koliko, a ne bih trebala.  Uvek smo bile za to da odma kažemo sve, ali baš SVE što imamo na umu i tako smo i radile.  'Jer to rade prave drugarice':).  Zašto ti onda ovo nisam rekla?  Pitam se, iako možda i znam odgovor.  Ne, nije zato što sam se promenila jer to je bilo TADA.  Sada sam drugačija, znam, i ti si, sada se jesmo promenile, ali tada smo bile one dve Piruške :)).  Od tada je prošlo godinu dana, zato smo sada toliko drugačije.  Zato stvari više nisu kao pre.  Pustile smo, samo smo pustile da se dese i prođu svojim putem.  Nismo želele da se potrudimo i usmerimo ih na pravi put.  Na onaj, na koji mi želimo, na onaj koji se nama sviđa.  A mogle smo, znam, i ti znaš.

       A sećaš se kako su nas svi pitali: Kako imamo o čemu da pričamo kada toliko vremena provodimo zajedno? :)).  Pa čak i kad nismo zajedno, pričamo preko telefona :).  Pozitivni UŽAS :)).  Vidi!  Nisam znala da postoji takav užas :).  Eh, toliko mi te naše dve godine ¡nerazdvojnog! druženja mame osmehe..  A zaista sam te imala zar ne?  Ne znam kako mogu tako nešto da se pitam, ali znaš i sama, posle toliko vremena čovek se zapita svašta i počne da sumnja i u stvari u koje je bio 100% siguran.Tako se ja zapitam da li je sve među nama bilo iskreno..  Tada sam verovala.. tada sam ZNALA da jeste!

      I zaista imam toliko toga da ti kažem, želim da sve znaš, ali zaista ne znam odakle da krenem.  I verujem da i ti imaš nešto da mi kažeš, ali si isto izgubljena i zbinjena kao ja.

      Sećam se kao juče da je bilo, našla si pravu ljubav.  Iz sveg srca se nadam da on i jeste taj pravi za tebe, da ti poklanja svu pažnju ovoga sveta, da te VOLI!  Nadam se da te nikada nije povredio i da te neće povrediti..  Ali ta ljubav nas je nekako došla glave..  Bilo je to leto 08., nisi imala toliko vremena za mene, čak si prestala i da izlaziš.  Naši pozivi i viđanja su se smanjila.  Nedostajala si mi ali sam pokušavala da razumem.  I onda na pamet mi pade kako je možda i bolje, bolje za nas.  Da se malo priviknemo i jedna bez druge, jer sećaš se nismo mogle!  A zašto da se priviknemo?  Znala sam da se selim uskoro, još tog leta.  Ti nisi, nisam imala hrabrosti a ni vremena da ti kažem.  I to gde?  Uhh, veoma daleko...  Znala sam biće bolje, ili sam bar mislila, ako pustim da nekako to nešto drugo uradi sve, da se malo odaljimo, da ne trebamo jedna drugoj toliko, da se malo priviknemo i same, svaka za sebe, da pokuša da se provlači kroz život.  Tako sam ja razmišljala i bilo mi je mnoogo teško ali sam čvrsto rešila jer je to na neki način bilo dobro za nas.  Ali šta je bilo tebi u glavi?  Ti nisi toliko razmišljala.  Ti si bez da znaš sve ovo pustila da to sve ide tako svojim tokom.  Dobro, bila si zaljubljena, i sad si :).  I drago mi je zbog tebe, ali ne i zbog vas dvoje.  Imam osećaj kao da mi te je on uzeo.  A zapravo i jeste na neki način, jeste.  Tako sam otišla, bez pozdrava :O!  Tebi to kao da nije smetalo.  Ali zato su me moje druge drugarice, koje mi tada naravno nisu bile ni približne tebi, ispratile i bilo im je jako teško.  Dale su mi i poklončić :), mali ali vredan i koji mi puno znači..  I tako su meseci u novom gradu prolazili.  Nismo se više uopšte čule od kako sam otišla.  Neprestano sam razmišljala o nama, o tebi i nadala se da si dobro i da ideš jaka kroz sve kao što sam ti uvek govorila.  Dani, nedelje, meseci su prolazili i na kraju sam se vratila.  Vratila sam se na raspust.  Nisam ti se javila da sam stigla :|.  Razmišljala sam 'zašto bih kada se nismo ni oprostile?'.  Nismo se jedna drugoj čak ni javile NIJEDNOM za vreme koje sam bila u drugom gradu.  A drugarice koje su me ispratile.. sa njima skoro svaki dan.  I taj raspust trajao je sa njima, drugim drugaricama, a ti ne znam gde si bila.. :S.  Nismo se jedna drugoj čak ni javljale :O!

        I ne znam!  Imam utisak da ti ništa nisam rekla!  A želim!  Želim da znaš!  Nisam te napustila, nisam te zaboravila, nisam pomislila da mi više ne trebaš, NISAM!  Samo sam htela najbolje za tebe i nas dve!  Htela sam da ti bude lakše, da možeš i bez mene kroz život i zato sam se postepeno udaljavala.  Možda sada to i ne izgleda kao dobro rešenje, ali tada sam tako mislila.  Možda sam pogrešila, ali i da jesam, tebi nije bilo toliko bitno.  I ti si nekako pustila da to tako ide iako nisi znala zašto se ja tako ponašam.  Pustila si, kao da ti nije smetalo, kao da si i ti to želela..  Možda te je ljubav zaslepila tada, jer mi SADA tek prebacuješ za sva moja nejavljanja..  Joooj bre volim te ! Piruškice..!!.....!.....!!!!................!.......................................  Da, i tebaš mi....  Znaš li koliko mi nedostaje osoba kojoj sam SVE i BAŠ i BUKVALNO SVE mogla da kažem!?  Užas..  Nadam se da ćeš svatiti, uvek si sve shvatala..  Toliko nam treba razgovor!  Ali razgovor bez tvrdoglavosti i izigravanja žrtve, jer obe smo i žrtve i krivci, veruj mi...  Dozvoli da pričamo, da rešimo to dok sam ovde.....