Samo svoja...

      Idalje.. razmišljam o maloj Taši.  Danas je bakin rođendan, bako sve najlepše!  Žao mi je što nisam tu, pored tebe.  Ove godine sam propustila toliko vaših rođendana =(.  To me čini sve praznijom.  Bleda sam, tako to moje telo pokazuje spolja, tako dočarava tu prazninu.  Bleda sam danima, nedeljama, mesecima.  A takvu me ne poznajete.  Znate onu malu Tašu večito nasmejanu i duboko usmerenu na ono što radi u tom trenutku.  Oči bistre, tamne, suzne od sreće, jer tu su oni koji me vole.  Svi smo na broju i TU jedno za drugo.

    A sada?  Deko.. negde si gore, učiš anđele da plešu kao što si nekad mene učio.  Lepo obučen i ponosan na svoj talenat koji imaš za igranje.  Hah.. a ja se pitam odakle mi smisao za igru.  I mama ga je od tebe nasledila =).

   Bako.. sama si u stanu.  Čuvaš onu moju sestru što se digla u visine.  Ona ti je jedina preokupacija ali i ogromna.  Samo se nerviraš zbog nje.  Izvini zbog toga bako, izvini u njeno ime jer nije ona svesna toga što radi.  Sve smo izgubili, ali samo zato što smo i sami izgubljeni.  Kada se jednom budemo vratili, a za to je potrebno samo vreme bako...  Kada se budemo vratili u one stare uloge, biće ponovo osmeha i rumenila na našim licima, nestaće ova izbledelost.

    Tata... na poslovnom putu.  Kao i uvek, nikad tu.  Ponekad se zapitam da li te uopšte i poznajem.  Krivo mi je.  Uvek mislim isto što i ti: 'Ima vremena.', ali nema tata, nema!  Zapitaš li se kako ću te pamtiti?  Zapitaš li se KAKO ću te pamtiti?  Ja se to često zapitam.. uz obavezni plač.  Zapitaš li se da li mi trebaš?  Verovatno se to zapitaš ali onda sledi ono tvoje: 'I drugi očevi rade, obezbedio sam ih, imaju i da pojedu i da se obuku i znaju da je tata uvek tu AKO ZATREBA.'  Tata shvati TREBAŠ NAM UVEK!!

    Mama... i ti si sebe izgubila kao svi mi.  Gubitak dede te je mnogo pogodio, a kako i ne bi?  Bila si taako vezana za njega od kad si se rodila.  On je bio taj koji te je savetovao, branio, najviše i iskreno voleo, čuvao, pomagao a da ti to ni ne znaš...  On je bio druga ti.  Podizao te kada padneš.  Znam mama, deda je bio divan čovek.  Kad je meni bio deda, tata, mama, baba, učitelj, profesor, najbolji drug i drugarica, tetka, baba, strina, ujak... SVE!  Bio mi je sve ono što mi je trebalo u tom trenutku...  Onda mogu da mislim kako je tebi mama.  I tako.. izgubile smo i nas.  Nema više onog 'Nane' odnosa....

    A sestra... rekoh, živi na visokoj nozi.  Moto joj je: 'Može mi se.'  I ona se izgubila u nekom, po meni najgorem svetu od nas koji smo takođe izgubljeni.  Ne sviđa mi se nova ona!  Ne sviđa mi se niko od nas sada... ali ona..  Ne mogu o njoj!  Ne mogu sada, možda drugi put.....

    I na kraju... ja..  Šta reći o meni?  Najmlađa sam a izgleda sam ja jedina koja to sve ovako gleda i shvata situaciju.  Izgubljena i ja ali bar mogu da vidim oko sebe...  Jedino što me brine je da mi ponekad toliko pređe preko glave da sam jedina ja ta koja vidi sve i ponestane mi snage da mi dođe da uradim svakakve neke gluposti koje su mi taaaako na dohvat ruke......  Trebalo bi da mi vidit sobu..  Iscrtana je svakakvim glupostima... Neki bi to prokomentarisali kao psihički problem, ali ne.  Otkrila sam da me crtanje super smiruje kada sam jaaaaako iznervirana...

        I na kraju evo pesme koja me strašno pogađa... Užasno je kao pisana za nas.. Za tebe deko... VOLIM TE DEDA!!!! (i evo ispisano je ovom bojom, nisam zaboravila deda... nista nisam zaboravila =((.. )